Presosetiljiv/a si, dramiš, zašto tako reaguješ, histerišeš, uznemiravaš me, ne plači…bežanje, izbegavanje dubljih tema, tema o emocijama, dosadan/a si, ne mogu sad o tome…mnogi se u partnerskim pa i prijateljskim odnosima, ponekad I na relaciji roditelj-dete susreću sa sličnim situacijama i komentarima.
Svi mi imamo emocije i one su sastavni deo nas. Ma koliko od njih bežali ili se trudili da ih potisnemo.
Često očekujemo od nekog da nas uteši, da nas razume, čuje i prihvati, ali ne nailazimo na pozitivan odgovor.
Dešava se da još kao mali imamo takvu reakciju roditelja odnosno ne prihvatanje naših emocija, jer ni oni sami ne znaju šta će sa svojim. To je kao primer kad majka detetu koje plače govori prestani da plačeš, i tako naučimo da ne treba plakati. A onda kroz život idemo sa uverenjem da to ne treba, pa čak i kad nam je jako teško.
Bez obzira na to iskustvo, koje da može izuzetno uticati na naše iskazivanje emocija, bivamo u odraslom dobu u odnosima sa drugim ljudima i oni nam često budu ogledalo, baš kao i kad smo bili mali.
Medjutim, naše emocije nisu previše, nisu pogrešne.
Ljudi koji ne mogu da se nose sa našim emocijama, ne mogu ni sa svojim. I zato to ne znači da mi nešto pogrešno radimo, već da očekujemo nešto od ljudi koji nemaju kapaciteta to da nam pruže.
Tanja Todorović
Psihoterapiju I psihološko savetovanje sa mnom možete zakazati na broj 062 163-14-48 ili porukom u inbox