Idealizacija je ona koja nam gradi iluzije i snove i čitave filmove o onima koje volimo, ili bar mislimo da je to ljubav.
Služi nam da pravimo te ljude i odnose sa njima boljim, lepšim, moćnijim, u svakom mogućem smislu vrednijim i kvalitetnijim nego što stvarno jesu.
Najčešće se desi kad naidjemo na materijal koji tu i tamo već i sam ima nekakvih praznina, rupa, nedostatak ali se vidi i neki potencijal.
To je pogodno tle za razvoj naše idealizacije za pravljenje nečeg što nije a mi bismo voleli da bude. Taj potencijal ubrzo prevedemo sebi kao realnost i počnemo to da živimo. Zamagljenog vida gledamo sve i tu osobu i naš odnos. Sve to postaje ne ono što zaista jeste, već ono što bismo mi voleli jer to se uklapa u naš scenario onaj naš film koji želimo da gledamo, sa sve srećnim krajem. Jer to je ono što nam treba, ono što stvaramo.
Medjutim kad se bolje zagledamo u taj naš film onako u suštinu shvatimo da ne gradimo film o nekom već o sebi. Lakše je napraviti od nekog nešto što nije nego li priznati sebi šta nam sve treba. I tako nam to za čas postane opsesija popravljanje i popunjavanje onih praznina u drugome. Gajeći nade i iluzije da će nekog naša „ljubav“ promeniti, da će ga popraviti a onda ćemo i mi sami sebi postati bolji i vredniji.
Pokušavajući tako nekog da stavimo u tu ulogu vremenom on počne grčevitije da se buni a za nas koji idealizujemo postaje mučan posao.

Počinje rat u nama. Nešto, neko ko nam je do skoro bio oličenje savršenstva a postaje naša zla kob. Nije to ta osoba i taj odnos ali nekako bude mnogo teško i bolno, jer smo se već zakačili, zalepili, i ne želimo nikako da se odlepimo. Ne želimo nikako ni u staru prazninu.

Neko sa strane bi rekao šta je onda dobro u toj idealizaciji i zašto bi neko sebi to radio i vodio u sebi bitke već u napred izgubljene. Pa jednostavno je, jer ako neko tako poseban i specijalan, i toliko vredan, nama poklanja svoju pažnju, ljubav i obožavanje, pa zar nisam onda mi posebni, specijalni i vredni iznad svega? E zato boli, boli realnost da nije tako, a onda nam se sruši ceo naš svet, jer smo ga mi tamo i smestili u taj neki odnos ili tu neku osobu.

Lakše je ovako, idealizacija nam dodje kao neka kompenzacija. Jer što više nekog ili nešto predstavimo posebnim i sebi dižemo „cenu“. Sjajna računica, zar ne? Još samo kad bi bila moguća.

Razbijanje idealizacije ume da boli jer to znači uploviti u provaliju svoje praznine, ne ljubavi prema sebi ili onoga što nam nedostaje.

Idealizacija je ona koja nam gradi iluzije i snove i čitave filmove o onima koje volimo, ili bar mislimo da je to ljubav.
Služi nam da pravimo te ljude i odnose sa njima boljim, lepšim, moćnijim, u svakom mogućem smislu vrednijim i kvalitetnijim nego što stvarno jesu.
Najčešće se desi kad naidjemo na materijal koji tu i tamo već i sam ima nekakvih praznina, rupa, nedostatak ali se vidi i neki potencijal.
To je pogodno tle za razvoj naše idealizacije za pravljenje nečeg što nije a mi bismo voleli da bude. Taj potencijal ubrzo prevedemo sebi kao realnost i počnemo to da živimo. Zamagljenog vida gledamo sve i tu osobu i naš odnos. Sve to postaje ne ono što zaista jeste, već ono što bismo mi voleli jer to se uklapa u naš scenario onaj naš film koji želimo da gledamo, sa sve srećnim krajem. Jer to je ono što nam treba, ono što stvaramo.
Medjutim kad se bolje zagledamo u taj naš film onako u suštinu shvatimo da ne gradimo film o nekom već o sebi. Lakše je napraviti od nekog nešto što nije nego li priznati sebi šta nam sve treba. I tako nam to za čas postane opsesija popravljanje i popunjavanje onih praznina u drugome. Gajeći nade i iluzije da će nekog naša „ljubav“ promeniti, da će ga popraviti a onda ćemo i mi sami sebi postati bolji i vredniji.
Pokušavajući tako nekog da stavimo u tu ulogu vremenom on počne grčevitije da se buni a za nas koji idealizujemo postaje mučan posao.

Počinje rat u nama. Nešto, neko ko nam je do skoro bio oličenje savršenstva a postaje naša zla kob. Nije to ta osoba i taj odnos ali nekako bude mnogo teško i bolno, jer smo se već zakačili, zalepili, i ne želimo nikako da se odlepimo. Ne želimo nikako ni u staru prazninu.

Neko sa strane bi rekao šta je onda dobro u toj idealizaciji i zašto bi neko sebi to radio i vodio u sebi bitke već u napred izgubljene. Pa jednostavno je, jer ako neko tako poseban i specijalan, i toliko vredan, nama poklanja svoju pažnju, ljubav i obožavanje, pa zar nisam onda mi posebni, specijalni i vredni iznad svega? E zato boli, boli realnost da nije tako, a onda nam se sruši ceo naš svet, jer smo ga mi tamo i smestili u taj neki odnos ili tu neku osobu.

Lakše je ovako, idealizacija nam dodje kao neka kompenzacija. Jer što više nekog ili nešto predstavimo posebnim i sebi dižemo „cenu“. Sjajna računica, zar ne? Još samo kad bi bila moguća.

Razbijanje idealizacije ume da boli jer to znači uploviti u provaliju svoje praznine, ne ljubavi prema sebi ili onoga što nam nedostaje.