Od života dobijamo ono što tolerišemo, razlog zašto ljudi nešto rade, pa makar i na svoju štetu to je zato jer imaju neku dobit od toga. Kad kažem dobit ne mislim nešto materijalno, već je to najčešće emotivno, psihološki…
U životu se to najčešće ogleda kroz ostajanje u disfunkcionalnim vezama, braku, prijateljstvu ili poslu koji nije ispunjavajući.
Tad nastupaju mnogi odbrambeni mehanizmi i izgovori za ono što radite a očekujete drugo i tako na klackalici oprečnih mišljenja i osećanja tapkate u mestu. Ali dokle tako? Izgovori vam služe da opravdate ne preuzimanje odgovornosti za svoj život, jer ipak je bolje poznato loše nego ne poznato novo dobro. No, to i ta vaša neodlučnost je odluka, jer život ne čeka. Želite da ostanete tu gde jeste, tolerišete frustraciju, stres, svadje, nezadovoljstvo…i to je ok. Ako ne radite ništa ipak radite, isto što i do sad. Ono što je bitno je da znate kako se ophodite prema životu tako će i život prema vama. Lažni osećaj sigurnosti u nečemu disfunkcionalnom je ono što vas drži tu gde jeste. Kad osetite nešto realno i zdravo naći to je trenutak odluke i prilike za vas.
Zakoni i teoreme nisu naročito zabavni, zapravo zvuče suvoparno i ljudi ih stoga zaobilaze ili im ne pridaju dovoljno pažnje. Tako je i sa nekim “zakonima života”, samo što njihovo zaobilaženje zahteva da platimo neku cenu. Jedan od prvih zakona u OLI metodu koji učimo u obuci za rad sa ljudima, jeste zakon potiska. Ovaj zakon je važan podsetnik da, ako klijente ne vodimo ka istini, udaljavamo ga sa razvojnog puta.
Drugačije rečeno: “Stepen u kojem čovek, svesno ili nesvesno laže sebe ili druge, obrnuto je proporcionalan stepenu u kojem se približava idealu dobar čovek, tj. psihičkom zdravlju.”
Laž je nekad lakši put, ali nas laž udaljava od nas samih i onoga što zaista želimo.
Koliko lažete druge, koliko lažete sebe?
Koliko ste dobar čovek prema sebi?